Marija_Zelic_0011.jpg

Dela bez (s)lika - Marija Zelić i Veselin Popović (Tonski snimak)

Dane Ilić - Biografija

Sukob Tita i Staljina u svetlu Rezolucije Informbiroa 1948. godine, odredila je sudbine stotina i hiljada „političkih neistomišljenika“ u Jugoslaviji.

          U zatvorima i logorima (zvanično: radilišta kažnjenih društveno – korisnim radom) bilo je zatočeno i nekoliko hiljada žena. O toj činjenici u Jugoslaviji se nije govorilo sve do poslednje decenije dvadesetog veka. Tek kada je istinu o postojanju logora za žene, otkrio jugoslovenski književnik Danilo Kiš, ređala su se svedočanstva preživelih zatočenika komunističkih logora u prvim posleratnim godinama.
         Razgovor Kiša sa jugoslovenkim Jevrejkama Evom Nahir Panić i Jovankom Ženi Lebl koju je 1990. godine prikazala Televizija Sarajevo, u formi četvorodelnog dokumentarnog filma, simboličnog naziva „Goli život“, inicirala je prvu javnu reakciju nekadašnjih islednika logora za žene u Ramskom ritu i na ostrvu Sveti Grgur (u sastavu Golog otoka) : Marije Zelić i Veselina Popovića.Marija Zelić, tada dvadesetdvogodišnja devojka, „zaposlena“ u Udbi za Jugoslaviju, pred mikrofonom Radio Beograda, autorki emisije „Niko kao ja“ Svetlani Lukić, govorila je o svojim motivima za „beskompromisnu“ borbu protiv „najstrašnijeg neprijatelja“ i obračunu sa ženama koje su godinama bile zatočene u logorima u Ramskom ritu i na Golom otoku. Svoj „doživljaj“ sukoba Tito – Staljin, kasnije je opisao i major Udbe, Veselin Popović, koji u proleće 1950. godine pobegao iz Jugoslavije u Rumuniju. 

Radila sam ...

          22. marta 1945. godine, i tog se datuma jako dobro sećam, mene pozivaju u OZNU za Dalmaciju. Saopštavaju mi da prelazim na rad u OZNU. Određuju mi, kao mesto rada, Dubrovnik, sektor – kontraobaveštajni rad. To sam ja doživela sa istim ushićenjem, sa kojim sam doživela i prijem u KPJ. Snašla sam se, radila sam. Imala sam 22 godine. Na tim poslovima radim do kraja 1946. godine, a potom prelazim na rad u Zagreb.
Međutim, sama dolazim do ocene da državi više ne preti opasnost, ni sa jedne strane, i ja u Zagrebu molim da se oslobodim te dužnosti rada u OZNI. Dolazim u Beograd i upisujem Pravni fakultet. Negde u maju 1948. godine, mene poziva na razgovor u UDBU drug Rolović, koji je tada bio pukovnik UDBE za Jugoslaviju. To je Vladimir Rolović koji je, kasnije, ubijen u Švedskoj. U jednom, malo dužem razgovoru upoznaje me i saopštava mi kako Jugoslaviji tek predstoji sukob sa najžešćim neprijateljem. Drug Rolović mi je rekao: „Odmor se mesec dana, i 25. avgusta se javi kadrovskoj upravi Državne bezbednosti Saveznog sekretarijata“. Došla sam u UDBU.

          Tačno 28. juna 1948. godine, uveče posle večere, mi kursisti (polaznici Višeg ekonomskog kursa Privrednog saveta Vlade FNRJ) sedimo u velikoj sali i slušamo Radio Beograd. I, najednom, spiker nam saopštava da će biti pročitana Rezolucija Informbiroa. Odjednom među nama nastaje jedno užasno komešanje, muškarci počinju da se dižu sa stolica, mi se zagledamo,neka čudna psihoza je među nama. Recimo, ja sam doživela čitanje Rezolucijetako da je moja prva reakcija bila – neko je upao u Radio Beograd! Neprijatelj je upao u radio stanicu! Šta je sad ovo? Kakve su ovo optužbe? Reči teku, optužbe teku, ali vi uopšte ne shvatate o čemu se radi. Pošto je Rezolucija objavljena, organizju se komiteti, organizuju se izjašnjavanja. Uskoro smo imali jedan partijski sastanak, na kom smo se izjašnjavali za i protiv Rezolucije. Ja sam tada bila raspoređena u odeljenje druga Rolovića. To odeljenje je bilo za borbu protiv unutrašnjeg neprijatelja. Mislim da sam ja bila prvi operativac koji je otkrio neprijateljsku informbiroovsku guru u Beogradu.
Došla sam do informacije da se u jednoj direkciji formirala informbiroovska grupa koja je obezbedila prostorije za rasturanje informbiroovskog materijala i letaka, širila je propagandu, agitovala, vrbovala ljude i td. Nisam bila na jednom radnom sastanku na kome je rukovodilac naše gupe rekao: „Marija je najpravilnije sve shvatila“. Vertovano sam ja zbog toga i bila prva upućena za islednika žena informbiroovki. Meni je odluku da prelazim na rad u logor saopštio načelnik UDBE general Voja Biljanović. Kaže mi: „Mi smo odlučili da formiramo radilište na koje će biti upućene uhapšene radi prevaspitavanja. Ti znaš da su one izdajnice Partije i Partija je odlučila da im pomogne, da pokuša da ih vrati ponovo na svoje pozicije.

Ramski rit

          Prva lokacija tog logora bila je Ramski rit. To je jedna ekonomija u blizini Požarevca, između Požarevca i Starog Gradišta, u strogom graničnom pojasu. To je ekonomija koja je pripadala Kaznenom-popravnom domu u Požarevcu. Tu su za nas napravili barake, ograđene u žici. Kada su kažnjenici u pitanju, moj prevashodni zadatak je bio da ja njima lepo objasnim da je put kojim su one krenule pogrešan, da ih ubedim da to što one čine izdaja. Kada su one došle ja sam njih sve pokupila i održala sam im jedan govor. Rekla sam im – Vi ste administrativno kažnjene društveno-korisnim radom, vi ste ovde upućene da biste prevaspitale, da bi revidirale svoj stav.

Uz svaku kažnjneicu, ja dobijam njen dosije. Iz tog dosijea vidim zašto je hapšena, kako se u istrazi držala i koliko je u istrazi bila iskrena. Masa njih je bila neprijateljski raspoložena. Eklatantno bezobrazna je bila Brana Marković, žena Sime Markovića, prvog sekretara Partije. Ja joj kažem: Dođi Brano da razgovaramo. Ona dođe na razgovor. Pitam je: Hoćemo li malo da razgovaramo? Kaže: Bolje da ne razgovaramo, za tebe je bolje da ne razgovaramo. Ona je bila među najstarijima.Na Ramskom ritu se radilo osam sati. To su bili poljoprivredni poslovi. One su tu nešto kopale, čeprkale su nešto oko poljoprivrede. U Ramskom ritu ja ne znam ni za kakve torture.Jednoga dana dolazi grupa visokih oficira da obiđe logor, sa generalom Kapičićem na čelu, i dolazi novi upravnik Veselin Popović. Ja sam ga poznavala, jer je on radio u istražnom odeljenju UDBE, ja sam njega tamo sretala. Nekada vam se desi, kada vidite čoveka prvi put, pa vam je nešto blizak. Meni se taj čovek nikada nije dopao. Međutim, mora da sam raspolagala informacijom da je on ženskarš. Bila sam strašno zbunjena, otkuda on ovde, zašto on? U političke motive Veselina Popovića sam počela da sumnjam u Zabeli. Ne samo da sam ja sumnjala, u njegove politikče motive su posumnjale i same kažnjenice. One su tvrdile kako su od prvog dana znale da u Upravi postoje dve linije: Jedna linija, to je linija Marije Zelić, to je linija Centralnog komiteta, a druga linija je Veselin Popović, to je linija Kominforma.

          Ja sam odlazila iz Ramskog rita u Beograd na referisanje kod generala Voje Biljanovića. Pričala sam mu sve što ga je interesovalo o logoru. Tada sam već bila odlučila da postavim pitanje Veselina Popovića i njegovog moralnog lika i njegovog političkog opredeljenja. Ali, nisam imala snage. Mislila sam – čime ću to dokumentovati? I vratim se neobavljenog posla. Kada sam se vratila sa referisanja iz Beograda, priđe mi Veselin Popović i kaže mi: „Meni trebaju kola. Marija, ako nemaš ništa protiv, ja bih večeras malo išao na Dunav, zadržaću kola do maraka, ako tebi ne trebaju pre sedam sati, nemaš ništa protiv?“. Nemam ništa protiv, zašto bih imala?I, padne mrak nema Veselina, padne noć nema Veselina, dođe jutro nema Veselina. Ja odem u Požarevac i kažem – Veselin je pobegao! Posle dobijemo informaciju tačnu i precizno od graničara kako je Veselin prešao Dunav i otišao u Rumuniju.

Ostrvo Sveti Grgur

          Nakon Veselinovog bekstva, položaj kažnjenica se bitno izmenio. Prvo, promenili smolokaciju. Sada se iz Zabele selimo na Sveti Grgur. To je otočić do Golog otoka, negde u bespuću Kvarnerskog zaliva, otok bez vode, nenaseljen, bez vode, bez struje, potpuno smo izolovani. Ja tvrdim da Goli otok nije bio predviđen za žene. Sasvim bi im drugačija sudbina bila, da nije bilo Veselinovog bekstva.Lokacija novog logora je bila stravična. Go, nenaseljen otok sa drvenim barakama, voda se donosi cisternama – sunce koje prži, bura koja dere, koja stvara u čoveku beznađe. Mi više nismo uprava za sebe, sada smo pod upravom Golog otoka. Verovatno, služeći se njihovim iskustvima, mi prihvatamo neke njihove organizacione šeme. Kod nas je postojao špalir. To je kada dolazi nova grupa kažnjenica – onda aktivistkinje njih dočekuju. Dočekuju ih tako što formiraju jedan špalir, kroz taj špalir sve kažnjenice treba da prođu. One im viču: bando, bandno, bando, šamaraju ih, bilo je predviđeno da ih malo šamaraju, neko je šamarao, neko nije šamarao, neko je i dobro tukao – to niste mogli da regulišete. To je bio način na koji aktivistkinje (one koje su već revidirale stav) primaju kažnjenice koje dolaze iz istražnog zatvora.

          Drugo je bio „bojkot“: to je bila izolacija.Sećam se, bojkotovana je bila Brana Marković, to znači da sa njom niko ne sme da razgovara. Znam da je nosila neku tablu na kojoj je pisao „Ja sam izdajnik“ i ona je osuđena na teži rad. Te žene koje su bile pod pojkotom su radile duže, prema njima su primenjivane najteže kazne i radile su najteže poslove. Nosile su kamenje.Danas govoriti o Golom otoku, sa ovih pozicija, a ne imati u vidu okolnosti u kojima je taj Goli otok formiran, okolnosti u kojima su te mere primenjivane, to je smeštno i bespredmetno. Verujte mi, ja sam išla toliko daleko da ženama kada revidiraju stav, pošto one otkriju svoje veze, idem sa njom i dalje.
Pitala sam ih: Šta misliš, sa kim si sve dolazila u dodir? Da li ima još neko ko bi bio informbiroovski raspoložen, da bi možda registrovali te ljude?Ja priznajem da sam bila vrlo kategorična, vrlo stroga u odnosu na njih, vrlo nepopustljiva, nepomirljiva sa njihovim stavovima. Možda je moja surovost bila u tome što sam im govorila – nećete odavde otići, dok ne revidirate stav, dok ne popunite zapisnik, nema izlaska – tu ćete ostati do kraja života, pa šta vam ja mogu!Kada razmišljam o Golom otoku, to je jedna moja velika trauma. Svi smo mi traumatizirani koji smo bili na Golom otoku. Mogu da vam kažem da mene na sve strane čerupaju zbog tog Golog otoka i to na jedan način koji meni dosta teško pada. Međutim, moram da vam kažem da pored svega toga, ja sam ponosna što sam u tom vremenu, kada je zemlja bila u tako opasnom vremenu, da sam bila na tom isturenom frontu borbe protiv neprijatelja. Ja tako gledam na te stvari. Ovo je moje viđenje, to je moja istina o Golom otoku. Uopšte nemam nameru da polemišem sa bilo kim.

Veselin Popović

           Veselin Popović u svojoj ispovesti, četiri decenije od bekstva iz Jugoslavije, otkriva da je u vreme sukoba Tito – Staljin bio član ilegalne grupe oficira koji su radili protiv Broza i njegove dikature. Grupa je formirana u Generalštavu jugoslovenske vojske i činili su je oficiri koji su radili u Udbi za Jugoslaviju. Prijave Marije Zelić bile su sve češće, priseća se Popović, a svakodnevne patnje zatvorenica više nije želeo da gleda.

„Vladala je neprestano velika bitka između mene koji sam zahtevao ljudsko postupanje i moje pomoćnice Marije Zelić, koja je obučena u kožni udbaški mantil, tražila da se primenjuje teror uobičajen za sve ostale logore u Jugoslaviji i da se prema bandi ne sme biti milostiv… Konkretne instrukcije ticale su se toga kako produžiti istragu u nedogled. Pre nego što su žene dovožene kamionima (noću i uz obaveznu kamuflažu) stizali su na moj sto i njihovi predmeti sa saslušanjima, sumnjičenjima i dostavkama. Nisam mogao da razumem zašto postoji embargo za puštanje pojedinih zatvorenica, iako su optužbe protiv njih bile krajnje bezazlene, problematične i neodržive… U pokušajima da ih što više puštam na slobodu, ukoliko nema osnovanih dolaza o njihovoj krivici i organizovanom radu za sovjetsku obaveštajnu službu, podržavala me je cela Uprava – osim Marije Zelić, koja je fanatično uobražavala da jedino ona brani državu od neprijatelja. Prozivali su je Elza Koh, po onoj slikovki iz nacističkih logora. Nije joj bilo dovoljno što ih sve, preko svojih agenata, drži na oku, nego se preoblačila u rite i noću ubacivala među njih, da sluša šta razgovaraju… Jovanka Ženi Lebl je u zatvoru imala tzv. prazni dosije, kao i još nekoliko drugarica koje su bile tamo, i uprava nije smela da zna i da samostalno ispituje zašto su one tu, koliko će ostati i kuda će odatle biti upućene“

.„Nisam bio sultan u haremu“ – poručio je Veselin Popović nedeljniku „Duga“ početkom marta 1990. godine. Jovanka Ženi Lebl je u Kišovoj emisiji o Popoviću govorila kao upravniku koji se ponašao „veoma komotno, kao da je u svom haremu“. Očekujući, međutim, „povoljniji tretman“, Popović je Kišovu emisiju okarakterisao kao pokušaj da se činjenice izvuku iz konteksta, pa je tako na pitanje novinara lista „Pet“ odgovorio: „Danilo Kiš je veliki književnik, ali niko ne treba da zaboravi da je bio zakleti antikomunista i da je iz dubine duše mrzeo sve što je imalo neke veze sa monstrumima komunizma. Posotoji bezbroj stvari u kojima serija „Goli život“ gubi svoju vrednost, osim priče o mukama tih žena, o stradanjima, patnjama i metodama u logoru. Kiš toliko mrzi te žene, jer one su za Sovjete, one su ibeovke, one predstavljaju najveće neprijatelje čovečanstva, i tada im poslednji put napakosti izjavom da su sve bile bludnice, i to onog koji im je sve vreme pomagao, Veselina Popovića.“ – zaključuje svoju osudu „Golog života“ nekadašnji upravnik Ramskog rita.Popović u brojnim razgovorima sa novinarima nastoji da ospori kritike na svoj račun. Priznavši da se sa Jovankom Ženi Lebl – posle nekoliko decenija – ponovo sastao u Beogradu (nekoliko dana pre prikazovanja „Golog života“), dodao je da je Kišovo ostvarenje doživeo kao šamar sa televizijskog ekrana.

„Nisam mogao pretpostaviti da me se (J. Ž. Lebl) seća kao „sultana iz harema“. Mislio sam da sam za nju, možda bio dobrotvor koji joj je kao i svima drugima, čini mnogo toga što se kosilo sa strogim pravilima službe u zatvoru… Tako je, otprilike, izgledala televizijska emisija „Goli život“ u kojoj su dve paćenice pričale kako su živele isključivo među monstrumima, nemogavši nigde da sretnu čoveka … Popović zaključuje da se na bekstvo iz zemlje (1.marta 1950.) odlučio kada je shvatio da će zbog „bolećivosti“ prema uslovima života žena u logoru – i sam postati žrtva režima. Demantujući kasnije navode svoje zamenice Marije Zelić da je bio na „liniji Kominforma“, Popović zaključuje: „… bio sam prinuđen da se spasavam paničnim bekstvom u neizvesnost, preko granice, iako nisam bio nikakav informbiroovac.

Emisija “Niko kao ja” autora Svetlane Lukić, u kojoj je govorila islednica logora na Ramskom ritu i Golom otoku, emitovana je na Drugom programu Radio Beograda 3. marta 1990. godine. 

(snimak emisije možete slušati na stranici AUDIO) >>>

 Autor: Dane  Ilić

Ostali tekstovi autora na Mansarda.rs:

1) Kraj Obrenovića - Zavera 1903.
2) Antisemitizam u modernim sredstvima komunikacije
3) Od Čakovca do Izraela - Godine dobra, godine zla
4) Dubrovnik Pave Urbana

Powered by WebExpress