Jovanka_Lebl.jpg

"Evangelista"

Autor: Ženi Lebl/Jennie Lebel

            Uz saglasnost porodice Ženi Lebl, objavljujemo radove iz knjige "Da se ne zaboravi". "Ideja o objavljivanju ove knjige potekla je od mene. Na nju sam došao stalno tražeći razne podatke koje je moja sestra Ženi pronašla i objavila ne samo u svojih, ako se ne varam, 20 knjiga već i u mnogobrojnim člancima u publikacijama u Srbiji i van nje, predavanjima, radovima slatim i nagrađivanim na konkursima Saveza jevrejskih opština Jugoslavije i Srbije itd. Dok su njene knjige manje-više pristupačne (poneke na više jezika), mada su poneke rasprodate, drugi tekstovi nisu, pa je to razlog da se bar neki od njih - sve nije moguće - objave na jed-nom mestu i budu dostupne čitaocima". - napisao je u Pregovoru knjige Ženin brat Aleksandar Lebl.

                                                                           * * * * * *

             Stanovali su u Bitolju (Monastiru), u Jakšićevoj ulici. U stvari, nije to bila ulica, već jedan od kurtiža, dvorišta u kojima je stanovala monastirska jevrejska sirotinja. Svaka porodica imala je sobicu i kuhinju, zajednički su im bili nužnik i ćumez sa bakarnom kadom, koji je služio kao kupatilo i vešernica. U dvorištu se na debelom užetu poduprtom tu i tamo drvenim motkama stalno sušio veš, čas jedne čas druge porodice. Jedva su mogli da se probiju do bunara, iz koga su vadili vodu kofom vezanom za konopac. Rublje se zimi smrzavalo, pa su se uvek bojali da ga dotaknu, da se slučajno ne prelomi. I uže kojim je kofa bila vezana smrzavalo se zimi. Nisu imali tu sreću da kao oni bogatiji imaju pumpe. Električno osvetljenje nije stiglo u kurtiže ni tuce godina posle rata. Upotrebljavali su petrolejke sa staklom. Nisu bili religiozni, svakako ne po današnjim pojmovima. Ali tradicionalni su bili, i jošte kako. Teško da se među njima mogao naći el pekador, grešnik koji je otvarao radnjicu ili radionicu subotom ili na jevrejske praznike, iako su od toga grdno patili, pošto su i nedeljom i na državne i pravoslavne praznike morali da ih drže zatvorene. A da neko nije jeo kašer hranu nije se moglo ni zamisliti.

Mršavu zarađevinu za mnogočlanu porodicu donosili su - ako su imali tu sreću te došli do nekog poslića. Žene su obično išle po kućama i prale veliki veš a đornal, na nadnicu, da prehrane čopore dece, blede i ispijene od vlage stanova. 

           U Mošeovoj porodici nije bilo nezaposlenih. Svi su radili teško i privređivali. Otac je bio brašnar, Mošeov brat Avram radio je već odmah posle bar-micva kod ujaka Bohora Ovadije - el karnisera (kasapina), koji je držao kašer-mesarnicu u gradu. Donji deo govečeta i iznutricu prodavao je ujak muslimanima, a Avram im je to odnosio. Teret je bio težak i nezgodan za nošenje, često bio veći od dečaka, te mu je ujak preporučio da uzme na leđa pomoćno "sedlo", ali Avram nije hteo da i njega prozovu el pašariko (ptica), kako su zvali nosače, jer je to nazovi sedlo decu potsećalo na krila ogromne ptice. Avram je radio teško, ali je ponekad zaradio i neki mršavi bakšiš. Moše se rodio "u tursko doba", rastao pod nekoliko režima, u senci dva balkanska i jednog svetskog rata, govorio kod kuće ladino i ponešto hebrejski, na ulici turski i grčki, znao ponešto i francuski, što su deca donosila iz Alijansine škole , a u školi - zavisi ko je vladao zemljom i gradom tih varljivih ratnih godina. Još u la skoliki naučio je da piše jevrejska slova, ali ćirilicu nije učio ni naučio do svoje desete godine, kad je završio svoje školovanje, a baš tada je stvorena država Srba, Hrvata i Slovenaca, te se vodio kao nepismen. Poslali su ga da uči zanat, da postane šastre (šnajder). I postao je i to dobar, ne tek običan krpač, kakvih je bilo dosta po gradu. Posle je otišao na odsluženje vojnog roka.

Došao je u rodni grad tri meseca pred kraj vojnog roka i otišao u čaršiju da kupi kafu za majku. Odjednom je ugledao mladu lepoticu kako izlazi iz radnjice. I ona je pogledala u njega, onako lepog visokog momka u uniformi, pocrvenela i žurnim koracima se izgubila. Sav smućen od uzbuđenja ušao je u radnju i pitao vlasnika, Gabriela Masota, zna li ko je ta devojka. Šta znači zna li? Pa to mu je polusestra. Bila je to, kako se kaže, ljubav na prvi pogled. Sol joj je bilo ime, i tako joj je odgovaralo, sunce je iz nje izbijalo. Sol Nahmijas. Odlučio je da je zaprosi. Preko Gabriela najavio je dolazak u kuću njenih roditelja. Nisu imali ništa protiv. Udesio se što je bolje mogao, majka mu oprala i ispeglala vojničko odelo, skoro da je izgledao kao oficir. Određenog dana u zakazano vreme pojavio se, veliki buket svežeg cveća u rukama za buduću mu nevestu. Dočekali ga u pretsoblju otac Jakov, majka Hana i dva brata, Moiz i Šlomo. Ušli su u sobu, kad tamo, postrojeno po starosti, pet devojaka, pet sestara: Alegra, Sol, Viktorija, Rejna i Luna. Red je bio da se rukuje s prvom, onom na čelu, i da kraj nje ostane. No ta prva nije bila Sol. Njegovo srce vuklo ga je, pogledi su bili upućeni Sol, ali mu je Alegra, najstarija od pet sestara, bila suđena. Nije hteo da je uvredi, pomirio se sa sudbinom. Verio ju je i zakazao svadbu za nedelju dana pošto završi vojsku i skine uniformu. Devojka je bila lepa, ali ne kao Sol. Tešio se da će možda odista ona biti njegova radost, ta Alegra. Dobio je u miraz 100 dinara u zlatu, tuce peškira, krevetnine ukrašene ručnim radom i sve što je spadalo u spremu, sve po 12 komada. (Sve je to ostalo u Bitolju, jer su se pronosili glasovi da u Erec Israelu nema vode, pa je šteta nositi bele platnene stvari).

          Božji blagoslov došao je odmah i Alegra ostala trudna. Godine 1930. rodio im se sin Šlomo, jedini u staroj domovini, a Alegra je odmah potom opet zatrudnela. U Erecu su izbili neredi i do Bitolja-Monastira stigle vesti o pokolju koji su izvršili Arapi nad Jevrejima u Hebronu. Bile su to vesti koje su ih uzbuđivale više nego što je na ostalo stanovništvo uticala svetska ekonomska kriza. Erec Israel je za njih bio domovina. Našao se i pravi čovek na pravom mestu, Leon Kamhi, koji je u taj pravi čas okupio oko sebe radnu omladinu i zahtevao od cionističkog centra u Zagrebu najveći broj certifikata. On je smatrao da su, za razliku od salonskih cionista u Zagrebu i Beogradu, radne navike njegovih sugrađana savršeno odgovarale potrebama Erec Israela. Svaka porodica imala je bar po petoro dece. Za odlazak u Erec bilo je potrebno ispuniti dva uslova: odslužiti vojni rok i dobiti certifikat. Moše je prvi ispunio, a za drugi se postarao Leon Kamhi. Na četiri certifikata pošli su Moše sa ženom i sinčićem, neki Šabtaj sa ženom i braća Aruesti, Leon i Hajim. Pošla su i tri "ilegalca", koje su Britanci vratili iz Palestine u Bitolj, a koje je kasnije progutala Treblinka . Mnoge je Leon Kamhi slao kao turiste, koji su nekako zaboravljali da se vrate. Tako je stiglo u Erec, nekako odmah posle pokolja u Hebronu, nekoliko "turističkih" porodica iz Monastira, među njima Leon Išah sa dvoje dece, u nadi da će uskoro stići i drugi deo njegove turističke porodice. Uskoro su kao turisti stigli i Alegrini roditelji sa dve kćerke i nastanili se u Jerušalajimu. Leon Kamhi pokušavao je nekoliko puta da "nakalemi" svakoj porodici po neko dete. Viktor Masot je bio jedan od vraćenih. Majka i brat su nekako prokrijumčareni, ali je on vraćen. Kamhi je odlučio da pokuša ponovo, da ga "nakalemi" Mošeu i Alegri kao njihovo dete. Krenuli su iz Soluna decembra 1932. godine grčkim teretnjakom Kerkera, koji je prevozio konje i luk za Palestinu. Za olim su sklepali u trbuhu broda neke skele i tamo ih potrpali. Trebalo je da za 5-6 dana stignu sa tovarom u Jafu, ali ih je na moru uhvatila bura, te su tek posle dve nedelje i više stigli u Haifu. Britanci su shvatili da žena od 20 godina ne može da ima dvanaestogodišnjeg sina, ali je "podmazivanje" od nekoliko funti sterlinga odlučilo Viktorovu sudbinu.Kiša je pljuštala i oni su jedva čekali da stignu u Jerušalajim , gde ih je očekivala Alegrina porodica. Pojavio se neki Arapin, s kojim su se na turskom sporazumeli i koji im je predložio da ih svojim "autobusom" odveze u Jerušalajim. Platili su mu traženu sumu, popeli po pljusku svoje bale na krov, a oni posedali na užasno neudobne drvene klupe. Usput je autobus stao i šofer zahtevao još novca. Nisu imali kud; Alegra je iz kesice obešene oko vrata izvadila dolare i doplatila mu. Šofer je nastavio vožnju i noću stigao na poslednju stanicu.
"Jerušalajim!" - objavio je.
Izašli su u tamu, on je s krova pobacao njihove stvari u neke baruštine i autobus se izgubio. U pola noći, gladni i umorni, mokri do gole kože, čekali su da svane. A sutradan - kao da se pojavio mesija: ugledali su zemljaka Avrama Albohera, koji je stigao u Erec Jisrael pre godinu i po dana. Zamolili su ga da ode i javi Jakovu Nahmijasu da mu je stigla Alegra sa porodicom. Alboher se nasmejao: "Kako to mislite da mu javim? Pa on je u Jerušalimu!" Tek onda su shvatili da ih je šofer prevario i umesto u Jerušalajim doveo u Jafu, tu istovario i ostavio. Alboher ih je odmah pozvao u svoj jednosobni stan u Šehunat Šabazi , gde je živeo sa ženom i troje dece i bavio se krojačkim zanatom. Tako su tri porodice BaSsimha Gedola (u velikoj radosti) provele Hanuku, praznik svetla, u jednoj sobi, po onoj narodnoj "gde gosti nisu besni - nije kuća tesna!" Posle dva dana krenuli su u Jerušalajim. Jakov Nahmijas živeo je tamo ilegalno već nekoliko meseci, jer mu je tromesečna turistička viza istekla. Stanovali su u Zihron Josefu kraj Šuka Mahane Jehuda, u kurdistanskoj četvrti - Šehunat ha'Kurdim. Nije prošlo dugo a Alegra se porodila, rodila kćerku Rahel. Ostala je u Jerušalajimu sa porodicom, a Moše počeo da radi kao građevinski radnik u Tel Avivu, na gradnji zgrada u naselju Šehunat Florentin.    

           Jednog dana došli su Britanci i uhapsili Jakova Nahmijasa, odveli ga u zatvor kod Migdal Davida , gde je trebalo da ostane do proterivanja. Jakov se branio i vikao iz sveg glasa: "Ovo je jevrejska zemlja, Erec Israel! Idite vi u svoju zemlju, a ostavite nas u našoj!" Ništa mu nije pomagalo. Moše je doznao i odmah došao: on kao legalni useljenik oslobodio je tasta iz zatvora. Jakov je dočekao rođenje države o kojoj je toliko sanjario, 1948. godine, i srećan i zadovoljan preminuo u krugu porodice.
Teško je bilo Mošeu samom u Tel Avivu, a nije mogao svaki čas da putuje u Jerušalajim. Porodica se preselila u Tel Aviv i proširila, došli su na svet Jakov, Eli, Avram i Nahum. Sa starom domovinom održavao je pismene veze do rata, Drugog svetskog. Ponekad su mu slali i fotografije, koje je stavljao u stari vojnički sanduk, jedini koji ga je podsećao na staru domovinu, u kojoj je ostavio četiri brata i dve sestre sa porodicama.

Upoznala sam ga sedamdesetih godina. Otišla sam u Šikun Bicaron, Ramat Israel, Švil ha'Nicanim 9, u stan mali ali uredan, gostoljubiv. Alegra je preminula, ostavila ga, ali deca ga ne zaboravljaju, dolaze u posetu, pospremaju mu, zovu ga na Seder Pesah ... Sve odiše čistoćom, obešene čipkane zavese, na prozorima saksije sa cvećem i jedna u kojoj Moše gaji beli luk, što mu je dobro za zdravlje. Bilo mu je teško da govori o prošlosti. Umesto reči, prišao je onom sanduku, pravom vojničkom, u jednom uglu sobe, prekrivenom tkanim ćilimom. Otvorio ga i izvukao koverat sa starim požutelim fotografijama i pokazivao mi, jednu za drugom. Eto, to je bio Avram, ovo je bio Jakov, ovo Mordehaj, zvali smo ga Menteš, a ovo Rahamim. Vidi mi sestre: ovo je bila Vida a ovo Palomba. Svi su bili i nestali. Svi do jednoga! Sve ih je progutala Treblinka. I Gabriel Masot, i Alegrina braća Moiz i Šlomo i sestra Luna... Svi, svi do jednoga odvedeni, uništeni, vinuli se u nebo u Treblinki. Kažu da su im poslednje reči bile Šema Israel ! Ali ih Bog Israela nije slušao, nije čuo. Njih, koji su mu bili tako odani. Pogled mu se ukočio. Tužni neki osmeh, zaleđen, na tužnom licu:

"I dan-danas se pitam kako sam mogao da ih napustim? Ja se pitam, a deca mi kažu: oni su tebe napustili, sinjor Padre. Uništeni, svi su uništeni..."

Stajao je preda mnom, tamnoput, visok a pognut, tanak kao prut, koščat, dug tanak vrat, na kome se oštro ocrtavala izbočena jabučica, pridržavao je glavu pokrivenu crnom beretkom. Ruke opružene niz telo. Gledao je kroz mene. Da se nije nakašljao, mislila bih da se skamenio.

Kako da ga tešim, da ga utešim?

Odlučila sam da promenim temu. Slutila sam da se u sanduku krije još deo njegove prošlosti. Zavirila sam i videla prekrasnu torbicu tamnocrvene boje od somota. Zamolila sam da mi je pokaže. Moše ju je skoro pobožno izvadio. Bila je to torbica za talit (obredni ogrtač) i molitvenik, jedino blago koje mu je ostalo od porodice. Torbica je bila pravougaona sa trouglastim preklopom. Cela površina prekrivena vezom, cvetnim ornamentima od pozlaćenih niti, a s druge strane izvezene dve šake sa razmaknutim prstima, simbol sveštenika - Koena i Magen David (Davidov štit, Davidova zvezda), u čijoj sredini ime vlasnika: Moše Hakoen, neka ga Bog poživi, Monastir 5623, Ba'Siman tov (U dobrom znaku). Izračunala sam i videla da je tu nešto nejasno: godina 5623 odgovara godini 1863. - a Moše je rođen 1908. Znaci - 45 godina ranije. Ah, da, Talit i molitvenik Mošeovog dede, po kome je dobio ime. Prineo je torbicu usnama i poljubio, a onda razvezao omču i izvadio molitvenik. Na prvoj i poslednjoj strani bezbroj datuma - rođenja i smrti. Započeo je da ih beleži ded, Rašijevom azbukom, mastilom, sada već izbledelim, a što su datumi bili svežiji, mastilo se bolje videlo.

Odjednom je iz molitvenika ispala neka knjižica, požutela, na čijoj je korici stajalo ćirilicom Bukvica. Moše ju je podigao i držao među koščatim prstima staračke ruke. Zamolila sam da je prelistam. Jedva mi je dao. Pročitala sam:

     Ime i prezime: Mišun Kojenović.
     Poslednji čin u vojsci: redov. 
     Obim i visina: 80 - 181. 
     Zanimanje: krojač.
     Govori: srpski, jevrejski, turski. 
     Je li pismen: nije.
     Veroispovest: evangelista.
     Vladanje: dobro, službu vrši dosta dobro.
     Kažnjavan: nije.
     Sposoban za pomoćnika posluge na 150 m/m haubici 'Škode'. 

Držala sam bukvicu, tu tako jedinstvenu, gde je Moše "prekršten" u Mišuna, Koen postao Kojenović, vere evangelističke. 

"Znate li, Moše, šta ovde piše?"
"Ne," odgovorio je kratko.
"Pa ko je podatke upisao, kako je do toga došlo?"
"Kako 'kako'? Kaplar je pitao, ja mu odgovarao.
Kako te zovu? - pitao me. Mušon Koen.
Kaplar me je uvek zvao Miš i Mišun, a čudom se čudio što mi je prezime bez -vić.
Nema prezimena bez -vić!"
"A vera? Šta je bilo s verom?" - pitam Mošea.
"A, pa pitao me koje sam vere i ja mu kažem. Na to me je pitao:
'Šta mu to dođe 'vera Mojsijeva'? Šta da mu kažem? Ćutim ja, a on me pita da li verujem u Boga, da li u mojoj veri ima jevanđelja. Pitam ga šta je jevanđelje, a on kaže da su to svete knjige. On Jevrejina pita za svete knjige, za Toru. Sigurno.
" Dobila sam sve tražene odgovore o tome kako je Jevrejin Moše Koen postao evangelista Mišun Kojenović. "Dajte mi tu bukvicu da je snimim" - molim ga ja.
"Ne ide", odgovara on.
"Vratiću vam, još danas," kažem mu.
"Dođi kroz mesec-dva, da razmislim."
"Nema tu šta da se razmišlja, odem do prve prodavnice, snimim i vratim."
"Kako rekoh: kroz mesec-dva!" Zastao je malo, pa nastavio:
"Ako hoćeš, mogu da ti ispričam o mom vojnom roku."      

           Ne bih ti umeo kazati gde sam sve bio, šta sam video. Omrknem na Savi, osvanem na Dravi. Ja koji do vojske nisam izbijao iz rodnog mi Monastira, Dragor je za mene bio jedina reka na svetu, suri Pelister najviša planina, divovska sablast, zdepast, crn, izdužen. Kad iza njega izroni mesec, vrhovi brda osenčavaju se po nebu, senka se duži, poprima zlatan odblesak. Kao deca peli smo se skoro do samog vrha, osećali da se približavamo Bogu. Sve što sam upio u roditeljskom domu rasplinulo se u vojsci. Mučilo mi se kada su mi između dve kriške crnog hleba stavljali sir i slaninu. To se u našoj kući nikad nije jelo. Iz kazana se širio miris kuvane svinjetine. Ja uzmem zalogaj, ali ga odmah ispljunem, nagnem bocu da mi ne ostane odvratan ukus svinjske strvine. Ostajao sam gladan. Video sam još trojicu koji su uvek ostajali gladni, pa pomislio da su i oni naši. Prevario sam se. Bili su to neki Bosanci, ali ne đidije . Zbližim se s njima, ali dok sam ja ponekad potegao čuturu da zalijem žedno grlo prepečenicom pa ponudio i drugovima, oni ni to nisu prihvatili. Jedan od njih, neki Mustafa, baš učen, odlučio: "Kazaćemo da smo vegetarijanci i moliti za drugu hranu." Rečeno - učinjeno. Otišli mi, nas četvorica, i stojeći u stavu mirno ispred kaplara, Mustafa mu to i saopštio. Odmerio nas kaplar od glave do pete, svu četvoricu, prošao pored prve trojice, pa stao ispred mene. Kaplar nizak, ja se pognuo da ga ne bih uvredio svojom visinom. "Retarijanac ili radikal - možeš da budeš šta 'oćeš, ali moraš da budeš veran Kralju i Otadžbini! I nema da radiš šta ti se svidi, nego kad ti i šta ja reknem. A sad - na posao!" Ona trojica se rasturiše, a ja ostadoh, još u stavu mirno. Kaplar mi priđe: "Ti, mišu jedan, ima da zapamtiš: dok si ovde, kaplar ti je Bog!" Zinuo ja u njega, ne trepćem. "Nisam ja miš, gospodine, moje ime je Moše, Mušon ako hoćeš..." Moj kaplar se okomio na mene: "Za mene si miš-mišun, nekrštena duša, crn si, da prostiš, skoro kao Ciganin. Ali i među njima ima koji se krste, a ne kao ti..." Bio sam u topovskoj jedinici, prao i podmazivao kola i haubice, timario konje, često me kaplar terao da jašim bez sedla do susednog sela da mu donesem dinje i lubenice, a ja obrao bostan: sva mi se džigerica istresla, a tek među nogama - bolelo me i kad sam ležao. Moj jezik razlikovao se od jezika drugih vojnika. Smejali su se i govorili da se gađam padežima, klonili su me se, udaljavali od mene. Bio sam sậm, nisam imao prijatelje, nije bilo nikoga da mi kaže ni lepu ni ružnu reč. Nešto mi se stezalo u grudima, gušilo, nešto tupo mi je udaralo u teme. Ponekad mi je otac pisao, ali cenzura je sva pisma zadržavala: nisu razumeli moj jezik, pa su mislili da je nešto šifrovano! Kaplar mi je i pokazivao pisma, ali mi ih nije davao...

Sačekala sam mesec dana i po dogovoru krenula. Stigla sam pred kuću. Na vratima je stajala posmrtnica: S tugom...Zazvonila sam. Zvonce nije radilo. Iznutra se čula neka buka, očigledno je bilo nekoga u stanu. Pokucala sam na vrata, prvo tiho, pa onda snažno. Otvorili su mi. Ušla sam, stala kraj vrata. Da, nema ga više... Pre desetak dana, uvukao se pod jorgan, zaklopio oči i zaspao za svagda, kao pravednik. S osmehom na licu.Posle - došao kupac, nagodili se, treba što pre da ispraznimo stan. "A torbica, šta je s torbicom iz sanduka?" - pitam i strepim, mislim na sudbinu molitvenika i bukvice. "Da, u onom čudnom sanduku bila je neka ofucana torbica, u njoj neki stari molitvenik sa ubačenim požutelim papirima i papirićima na nama nepoznatom jeziku. Sve smo to izbacili. Šta će nam to smeće?"

* Knjigu radova Ženi Lebl "Da se ne zaboravi" objavila je 2008. godine izdavačka kuća "Čigoja štampa".
* Rad "Recha Freier (1892-1984)" - (PDF) možete preuzeti na ovom LINKU >>>     


Powered by WebExpress