Ana Šomlo

Gorki talog vremena

Ana Šomlo - Biografija

Literatura ispravlja istoriju u predstavljanju događaja ili u njenom naučnom pristupu – i čini je konkretnom, i više od toga, ona jedan događaj oslobađa anonimnosti i pridaje mu opšteljudsku dimenziju


          Dok dremljivo gledam 2877. epizodu TV serije "Živeti svoj život", zvuk telefona se meša sa zujanjem er-kondišna. Čekam da se ponovi. Tada ću znati da to ne zove Dorijan (iz serije) svoju nećaku Bler (u TV epizodi), već da to mene traže. Zvuk mog telefona je identičan televizijskom. Skazaljka na termometru približava se 40. stepenu i pretpostavljam da mene traži ili mi se bar tako čini. Ne ustaje mi se. Verujem da će to biti neka agencija, da će pretpostaviti da sam upravo ili već davno stigla iz Odese u Nataniju. Začudiće se da se ne možemo sporazumeti na ruskom kada se zovem Ana. Čekam da prestane zvono.

Nije to onaj moj broj iz beogradske Njegoševe ulice, kada me zove prijateljica na kafu ili mi neko javlja da je u Jugoslovenskom dramskom fantastična generalna proba kojoj bih mogla prisustvovati. Telefon ne odustaje i sada znam da mi se javlja neko iz Udruženja mađarskih useljenika, poziva me na veselo veče i neće mi poverovati, kad nosim ovo prezime, da ne razumem taj jezik. Varam se. To je glas Lili Zamir. Javlja se iz Jerusalima. Nismo se čule nekoliko godina, ali pamtim njen glas, i biću sigurna da ne grešim ako u prvoj rečenici, posle pozdrava, bude izgovorila ime Danila Kiša. Bila sam u pravu. "Ana, kaže mi ona, sećaš se kada si me upoznala sa Danilom? Jedino ti možeš da prevedeš moju doktorsku disertaciju na srpski, ti si je prelistala, pisala malo o njoj. Obavezne smo da to učinimo zbog Kiša. I ti i ja.

" Ne znamo da li će to neko objaviti u Beogradu, ali ja osećam na sebi upitan Danilov pogled i već skidam sa police Baštu, pepeo, Čas anatomije, Grobnicu… i vraćam se telefonu: "Vaša disertacija ima 327 strana", kažem. "To je ogroman posao". Ali, Lili Zamir, po tonu mog glasa shvata da ne mogu da je odbijem. Naslov njene disertacije je Između istorije i fikcije: proza Danila Kiša. Kažem joj da sam upravo o temi istorija i istina pisala u svom dnevniku. Obuzeta sam razmišljanjem o tome već mesec dana. "Tim pre", kaže Lili i ja već raspremam svoj pisaći sto. Stavljam rečnike. Sve Kišove knjige ne mogu da stanu. Ređam ih na stolice, svuda naokolo. Jer pamtim, u disertaciji ima mnogo citata. Moram ih uporediti sa originalom.


Zašto baš Kiš?

Potražila sam u uvodnom tekstu pobude mlade profesorke književnosti Univerziteta u Jerusalimu da za svoju doktorsku tezu izabere Kiša. "Pročitala sam roman Bašta, pepeo, u prevodu Amacie Porat na hebrejski jezik", piše u uvodu Lili Zamir. "Bila je to ljubav na prvi pogled, od prvog poglavlja. Kišovi predeli vratili su me, u sećanjima, na moje detinjstvo i više od toga, do njihovih vidika i mirisa, o kojima sam slušala u kući svojih roditelja. Slike iz Kišove mašte spojile su se sa onima o kojima mi je pričao moj otac. Obuzelo me je uzbuđenje i zaželela sam da pročitam sva Kišova dela. Ali, u Izraelu se nije mogao pronaći nijedan prevod njegovih knjiga…." Istraživanja Lili Zamir odvela su je u Jugoslaviju. Čak je i srpski jezik počela da uči. Stigla je do Časa anatomije, Homo poetikusa i Enciklopedije mrtvih. Pročitala je sva njegova dela. 

U tome joj je pomogla Dina Katan-Bencion koja je prevodila knjige Danila Kiša na hebrejski. "Nisam imala uvid u radove koji bi obuhvatili čitav Kišov literarni opus. Imala sam veliku čast da sarađujem sa piscem, lično, savetujem se sa njim i koristim njegove misli, meni izrečene, kao sredstva u razmatranju i razumevanju njegovog stvaralaštva". Još jednom, iznenađuje me neverovatna slučajnost, da upravo u trenutku, kada sam pretpostavila da sam zatvorila krug istorije i književnosti, slučajnost me vraća toj temi (pored toliko drugih). Čitam: "Delo Danila Kiša kreće se između istorije i literature i predstavlja spomenik jevrejstvu Srednje Evrope koje više ne postoji. Ono je i izvesna arheologija ličnog iskustva. Literatura ispravlja istoriju u predstavljanju događaja ili u njenom naučnom pristupu – i čini je konkretnom, i više od toga, ona jedan događaj oslobađa anonimnosti i pridaje mu opšteljudsku dimenziju – kako mi je rekao u našem razgovoru, leta 1989, u njegovom stanu u Beogradu", zaključuje svoj uvodni deo Zamirova.


Doba sumnje 

Prelistavam Gorki talog iskustva. To je zbirka razgovora sa Kišom koju je priredila Mirjana Miočinović. Pogled mi pada na pitanje koje je Danilu postavio Boro Krivokapić: "Kako vidite jednu cijelu kavalkadu raznih nacionalizama koji se keze iz istorijskog okvira ovog vijeka?" "Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti. Ako pojedinac, u okviru društvenog poretka, nije u stanju da se "izrazi", ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, onda on postavlja sebi za cilj, bar na izgled, zadatak epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih itd. 

Sa teretom takve, tajne, polujavne ili javne misije N.N. postaje čovek akcije, narodni tribun, privid individuuma. Kada smo ga već sveli na tu meru, na njegovu pravu meru, izdvojili ga iz krda, imamo pred sobom individuum bez individualnosti, nacionalistu…" Kiš pominje Sartrovog Žila, to je onaj koji prebledi ako se pomene tema Engleza. "Nemojte pred njim pominjati engleski čaj, jer će vam svi za stolom namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze…." Pada mi na pamet koji su nam sve čajevi postali otužni. Čak ni čuveni ruski čaj nije nam više po volji. Engleskog smo se već davno odrekli. Ostaje nam čaj od šipaka. Kiš je bio vidovit. Opet bih mogla da postanem resavski đak i prepisujem njegove tekstove zbog kojih bi Eduard Sam, njegov literarni otac, bio ponosan, da skine svoj polucilinder, zamahne štapom i pokloni se pred svojim sinom prorokom.

Ana Šomlo, jul 2000.

Powered by WebExpress